Događaj u Centru za socijalni rad Gadžin Han koji je povod ovog teksta i čiji sam učesnik zajedno sa svojom koleginicom Svetlanom Stoilković, bio je jedan od mnogobrojnih koji su ušli u medijsku arhivu nezakonitih i bahatih poteza trenutne državne vlasti širom zemlje, ali i građanskog pojedinačnog i kolektivnog bunta podstaknutog višemesečnim studentskim protestima povodom pada nadstrešnice Železničke stanice u Novom Sadu.

Iako se u javnosti čuju mišljenja koja bi razne vidove građanske neposlušnosti u proteklih devet meseci relativizovala kao deo inercije ili pokreta mase, želela bih da istaknem da sam lično osetila nešto sasvim drugo – trenutak za slobodu, ali i odgovornost da postupim ispravno, moralno, po zakonu i verujući da je svaki pojedinac važan u borbi za bolji sistem koji ostavljamo mladima. Dok oni pešače, moje je da radim ono što je do mene, mislila sam. Moram da kažem ne – a kada kažem ne, da budem spremna na dalje posledice. Studentski protesti izazvali su truo sistem na reakciju, koja je sve više raskrinkavala ono pogrešno u njemu i ohrabrivala na glas koji je već dugo u grlu. Mada mi se, ovako rečeno, i sebi samoj čini kao da sam imala nekakvu strategiju za borbu, ono što se u Centru za socijalni rad Gadžin Han dogodilo mojoj koleginici i meni, bilo je iznenadno i neočekivano, uznemiravajuće i jezivo.

U Centru Gadžin Han radim od 2008. godine, a moja koleginica Svetlana u njemu je do sada provela trideset godina. Ona kao administrativni, i ja kao stručni radnik, imamo značajno iskustvo u radu sa strankama, na terenu, u mentalitetu male sredine, juga, i svega onog što rad u socijalnoj zaštiti inače podrazumeva.

Imamo iskustva i sa različitim političkim promenama i vlastima. S obzirom na to da Centar za socijalni rad u Gadžinom Hanu radi pri opštini, sa kojom deli i zgradu, uvek je politika sa socijalnom politikom imala odnos uslovnosti i zavisnosti, a naročito kad su uslovi nušićevski, kako bi naše probleme često okarakterisali, smatrajući ih time manje važnim – pripisane određenom mentalitetu. Ne bih mogla ni da izbrojim koliko sam puta čula: „Što ne promeniš radno mesto?“.
Ne bih davala značaj ni navodnoj sopstvenoj žrtvi, jer je ona u ovom kontekstu podrazumevajuća, odnosno nije žrtva kada je to i sama suština profesije koju obavljamo – zaštita marginalizovanih i onih od kojih najlakše dignemo ruke optužujući njihovu životnu situaciju kao bezizlaznu. Sama suština studentskih protesta je vera u izlaz, i bila sam iskreno dirnuta što će se njihovom šetnjom skrenuti pažnja na sve te male sredine nevidljive javnosti.

Dugogodišnja borba za regularan rad i funkcionisanje Centra podrazumevala je moje angažovanje kroz zapisnike o političkim uticajima na radnike Centra i opomene zbog njihovog nezakonitog ponašanja koje je direktno ugrožavalo rad i pomoć strankama. Ipak, preplavljena tugom i besom zbog stradanja ljudi u Novom Sadu, osvešćujem ozbiljnost korupcije. Ni ne slutim da će se ogoljavanje najgorih osobina sistema tek sada nastaviti. Moja koleginica i ja dobile smo poziv (nalog) od direktora Zorana Todorovića da krenemo na politički skup koji bi trebalo da se održi 24. januara u Jagodini. Neverica i očaj me ponovo obuzimaju, ali spremne smo da branimo profesonalno dostojanstvo, te odbijamo da krenemo na skup na šta se pritisci nastavljaju – direktor insistira da navedemo razloge odsustvovanja, na šta mi odgovaramo da su radne obavezerazlog naše neposlušnosti. Nakon dva dana saznajemo da je direktor bez objašnjenja i nezakonito izneo naše ugovore o radu na prikaz predsedniku opštine G. Han Mići Filipoviću i predsedniku skupštine opštine G.Han Slaviši Ivkoviću. Nastupilo je suočavanje sa činjenicom da osionost, sila i moć kao jedino obeležje ove vlasti mogu sada razoriti naše živote. Kroz partijsko zapošljavanje i potpuno urušavanje stručnog rada (upražnjena mesta nisu popunjena ljudima iz struke već partijskim lojalistima), znala sam da je nemoral postao najizraženiji – najranjiviji deo stanovništva vidljiv je isključivo kao sredstvo i tokom izbornog procesa.

Osećam strah pomešan sa potrebom za borbom sa onima koji su nastojali da moju koleginicu i mene diskriminacijom nateraju na političku poslušnost. Nakon našeg oglašavanja na društvenim mrežama (o iznetim radnim ugovorima) direktor saopštava Svetlani da su predstavnici lokalne samouprave ovog puta doneli odluku o prekidu njenog radnog odnosa. Takva informacija Svetlani izazava revolt koji će rezultirati u hrabrost i jaču borbu. Izjavom za medije na televiziji N1 o mobingu koji trpi dugi niz godina od predstavnika vlasti pokrenuće mnoge da joj pruže podršku i shvate da nisu usamljeni.
Naša bitka završila se ostavkom Zorana Todorovića na mesto direktora Centra i izvesnim zatišjem pritisaka usled uvida javnosti. Poverenik za ravnopravnost po našim tužbama verifikovao je postojanje diskriminacije na osnovu prepostvaljenog političkog ubeđenja. Nadamo se da će i dalje bitke biti uspešne i da smo ohrabrile i pozvale kolege da se vodimo onim što socijalni rad po sebi podrazumeva – podrška i vidljivost najranjivijih , među kojima se u ovom trenutku može naći bili ko.
Veliko hvala studentima širom zemlje, studentima iz Gadžinog Hana, Komori socijalne zaštie i Inicijativi za unapređenje socijalne zaštite, kao i svim kolegama širom Srbije koji su svojom m solidarnošću i pravim savetima bili podrška.