U organizaciji Društva socijalnih radnika Srbije, 25. avgusta 2025. godine u Kući ljudskih prava i demokratije održana je tribina pod nazivom „Iz senke u fokus – Zašto je važno da znamo šta socijalni radnici rade?“. Skup je okupio veliki broj koleginica i kolega, predstavnike civilnog društva, sa ciljem da se otvori razgovor o vidljivosti naše profesije i načinu na koji se socijalni radnici i radnice predstavljaju javnosti.

U uvodnom delu tribine predstavljeni su rezultati projekta „Socijalni radnici govore – osnaživanje zajednice socijalnih radnika u Srbiji“, koji se realizuje u okviru projekta „EU Resurs centar za civilno društvo u Srbiji“ a koji Beogradska otvorena škola sprovodi i koji je podržan od strane Evropske unije.

Tom prilikom zvanično je predstavljen i novi sajt Društva socijalnih radnika Srbije, nastao tokom sprovođenja projekta. Sajt nije zamišljen samo kao mesto sa osnovnim informacijama, već kao živa platforma koja okuplja socijalne radnike i radnice, povezuje ih, nudi prostor za razmenu iskustava i dobre prakse, omogućava pristup edukativnim sadržajima i otvara vrata javnosti da bolje razume našu profesiju. On treba da postane zajednički resurs, mesto gde se gradi profesionalni identitet, jača solidarnost i pokazuje koliko je socijalni rad važan za zajednicu.

Nakon predstavljanja sajta, razgovor je nastavljen kroz diskusiju o vidljivosti socijalnih radnika u javnom prostoru, društvenom značaju profesije, važnosti odgovornog i transparentnog izveštavanja o njihovom radu, kao i o načinu na koji medijsko izveštavanje utiče na percepciju javnosti. U diskusiji su učestvovale socijalne radnice Vesna Trbović – predstavnica javnog sektora i Marija Vukašinović – predstavnica civilnog sektora, novinarka Sandra Mandić – urednica TV serijala „Male velike priče“, Insajder Televizije, a razgovor je moderirala doc. dr Iva Branković.

Socijalni radnici – profesija u krizi ili zajednica koja se osnažuje?

Jedno od centralnih pitanja bilo je – kako vratiti profesiji ugled i poverenje javnosti? „Naša profesija je u krizi. Ugled centara je bio mnogo veći pre dvadeset godina, a danas se pozitivne priče retko čuju. Ljude više zanima negativno, žele da pronađu žrtve u sistemu i da o tome govore,“ naglasila je Vesna Trbović, socijalna radnica i predstavnica javnog sektora. Ona je posebno istakla da socijalni radnici često ne učestvuju u donošenju odluka i da im nedostaju ključne informacije, dok istovremeno rade u uslovima preopterećenosti i sagorevanja.

Kako nas javnost vidi?

Predstavnica civilnog sektora, socijalna radnica, Marija Vukašinović podelila je lično iskustvo: „Kada kažem da sam socijalna radnica, ljudi odmah pomisle na otuđenje dece ili socijalnu pomoć. Javnost zapravo ne zna šta sve podrazumeva naš posao, pa često oseća i strah. Zato je važno da gradimo mostove, da ljudima približimo šta znači socijalni rad. Socijalni rad nije samo profesija, on je i način života, nemoguće je potpuno razdvojiti privatno i poslovno.“

Uloga medija i potreba za dijalogom

U diskusiji je učestvovala i novinarka, Sandra Mandić, koja je svoje dugogodišnje iskustvo u izveštavanju o ljudskim pravima prenela na razgovor sa socijalnim radnicima. „Za mene su socijalni radnici često nevidljivi – da bih dobila izjavu, moram da pišem dopise, da čekam da o tome neko odluči i živa reč uglavnom izostaje. Nude se pisani odgovori, često nepoptuni i nedorečeni. Ako želimo da javnost stekne poverenje, komunikacija mora da bude otvorenija i dostupnija,“ istakla je Mandić. Iako priče o ljudskim pravima ređe privlače gledanost u odnosu na zabavni program, ona je podvukla da mediji ipak imaju moć da edukuju i informišu.

Potreba za osnaživanjem i zajedništvom

Iva Branković otvorila je pitanje da li socijalni rad može i treba da bude vrednosno neutralan, naglasivši da profesija ne može biti lišena vrednosnog okvira jer počiva na principima socijalne pravde i solidarnosti. „Naš zadatak nije da budemo neutralni, već da budemo objektivni u radu i zasnivamo svoje odluke na činjenicama i profesionalnim standardima. Sistem nas, međutim, često posmatra kao problematične, što stvara dodatni pritisak. Posebno u manjim sredinama izražen je strah i nesigurnost, dok u većim sredinama ipak postoji više mogućnosti i prostora za izbor i delovanje.“

Socijalni radnici i socijalne radnice zaposleni/e u javnom sektoru su često obeshrabreni/e ili nemaju mogućnost sopstvenog odlučivanja da se javno oglase o svom radu. Kada to i učine, takvi istupi neretko se doživljavaju kao kritika sistema od strane donosioca odluka, što dodatno utiče na vidljivost profesije i na to da se u javnosti češće čuje tuđe tumačenje rada socijalnih radnika i radnica, nego njihov autentični glas. U prilog tome, Vesna Trbović je istakla da je “bitna društvena aktivnost i ukazivanje na društvenu nejednakost, diskriminaciju, ali je to i pitanje našeg integriteta, da li mi to smemo da uradimo ili se bojimo da ćemo dobiti otkaz, ali se to može promeniti ukoliko se mi međusobno osnažimo.”

Učesnice su se složile da je ključno međusobno osnaživanje i stvaranje prostora za razmenu. „Ako ne govorimo, izgubićemo kredibilitet. Naš etički kodeks nas obavezuje da se oglašavamo kada su u pitanju pitanja od javnog interesa, a često to ne radimo jer se bojimo posledica. Treba da imamo više ovakvih skupova, da budemo vidljiviji i da jedni druge podsećamo koliko je naš rad važan,“ dodala je Vesna Trbović.

Marija Vukašinović je skrenula pažnju na to koliko je važno da sami prepoznamo vrednost onoga što radimo: „Živimo u vremenu koje je previše dinamično. Kada uradimo nešto dobro, dobijemo kratko ‘bravo’ i odmah prelazimo na sledeći zadatak. Uspehe brzo zaboravljamo, dok greške dugo ostaju u sećanju – i nama i drugima. Zato je važno da naučimo kako da komuniciramo ono što dobro radimo, a da ne zvuči kao hvalisanje.“ Istakla je i da je ključno pronaći balans između skromnosti i potrebe da naš rad bude vidljiv i prepoznat.

Zaključci tribine

Tribina je jasno pokazala da pitanje vidljivosti socijalnog rada nije samo pitanje komunikacije, već i pitanje profesionalnog identiteta i društvenog položaja. Socijalni radnici moraju češće i otvorenije da izlaze u javnost sa činjenicama, podacima i primerima dobre prakse. Javnost, ali i mediji, treba da čuju realnu i potpunu sliku, jer samo tako možemo menjati stereotipe koji prate našu profesiju.

Susret je završen u neformalnoj atmosferi uz posluženje, što je bila prilika za nastavak razgovora i umrežavanje. Dogovoreno je da će se ovakvi susreti nastaviti i da će Društvo socijalnih radnika Srbije pružati prostor i podršku svim koleginicama i kolegama koji žele da doprinesu jačanju zajedničkog glasa profesije.

Tribina „Iz senke u fokus“ podsetila nas je na ono što svi osećamo – da je vreme da se čujemo jasnije, glasnije i hrabrije.