Postoje ljudi čiji trag ostaje duboko urezan, ne samo kroz rad i rezultate, već kroz način na koji su živeli – sa toplinom, strašću, i verom da svet može biti bolje mesto. Takva je bila i naša profesorka Nela.

Profesorka dr Nevenka Žegarac bila je jedno od najprepoznatljivijih imena u oblasti socijalnog rada i socijalne zaštite u Srbiji i šire. Ipak, iza svih titula, projekata i publikacija, stajala je žena koju smo voleli zbog njene nežne borbenosti, neverovatne istrajnosti i nepokolebljive vere u snagu promene.

Njena akademska i profesionalna biografija bila je impresivna – od profesorke na Fakultetu političkih nauka, autorke brojnih knjiga i priručnika, do međunarodno angažovane stručnjakinje u projektima. Autorka je šest, urednica još šest i koautorka deset knjiga iz oblasti socijalnog rada. Napisala je više od trideset poglavlja u monografijama i priručnicima, i preko 60 naučnih radova objavljenih u domaćim i međunarodnim časopisima. Radila je na desetinama domaćih i međunarodnih projekata, ostavljajući trag u oblastima zaštite dece, razvoja socijalnih usluga, profesionalizacije socijalne zaštite i osnaživanja stručnjaka. Njeno znanje i posvećenost su bili izvor i resurs vladinom sektoru, nevladinim organizacijama, akademskim institucijama i međunarodnim agencijama širom Balkana i Evrope, poput: UNICEF-a, UNDP-a, Save the Children-a, ILO-a, Terre des Hommes-a, GIZ-a, SOS Dečijih sela, Centra za prava deteta, Ministarstva za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja, Republičkog zavoda za socijalnu zaštitu, Pokrajinskog zavoda za socijalnu zaštitu, TEMPUS-a, ERASMUS-a, COST-a i drugih.

Pored toga, aktivno je gradila mostove među ljudima, institucijama i idejama, i to ne samo u Srbiji, već i daleko šire. Svojim znanjem, energijom i posvećenošću doprinosila je radu brojnih domaćih i međunarodnih tela. Bila je članica Upravnog odbora Društva socijalnih radnika Srbije, ali i članica upravljačkih i savetodavnih tela poput Global Social Service Alliance (članica Steering Committee), European Family Support Network, Centra za prava deteta, kao i mnogih drugih inicijativa i mreža.

Ali ono što je činilo razliku bila je njena sposobnost da znanje pretvori u podršku, istraživanje u praksu, a teoriju u život.

Profesorka Nela je bila više od profesorke. Bila je mentorka, oslonac, inspiracija. Uvek spremna da sasluša, da pita „kako si stvarno?“ i da ponudi rešenje, kao i pauzu za kafu i ručak. U svakoj radnoj grupi, na svakom seminaru, podsećala nas je da je briga o sebi jednako važna kao i briga o drugima. Dosledno je predlagala da na svakom projektu formiramo radne grupe za SPA i relaksaciju, verujući da osnaživanje stručnjaka počinje od malih stvari – topline, uvažavanja, odmora.

Verovala je u mreže. Ne samo one projektne i profesionalne, već i ljudske, koje su povezane rukama, pogledima, razumevanjem. Umela je da stvori prostor za zajedništvo. Zajedno smo učili, rasli i menjali se. Bila je spona između institucija, sektora, generacija, i uvek je isticala koliko je važno da radimo zajedno, a ne jedni pored drugih.

Bila je uverena da se stvari mogu promeniti, i to ne samo u teoriji – za to je neumorno radila. Za prava dece, za dostojanstvo porodica, za standarde, protokole, edukacije… Svaki dokument koji je prošao kroz njene ruke nosio je trag ljudskosti.

Verovala je da je socijalni rad više od profesije, da je to poziv da se svet učini boljim, korak po korak, čovek po čovek.

Retki su prepoznali i spoznali ono iskonsko u njoj…

Profesorka Nela je plenila ne samo svojim znanjem i prisustvom, već i pojavom. Uvek je bila doterana, sa stilom koji je odražavao njenu unutrašnju snagu i vedrinu. Volela je svetle boje, a posebno kraljevski plavu, koja joj je savršeno pristajala i koju je nosila s lakoćom, kao simbol dostojanstva, autoriteta i otmenosti. Njene plave, duboke oči ostavljale su utisak topline, pažnje i prisustva, kao da vas zaista vidi i čuje. Kada bi ušla u prostoriju, to nikada nije prolazilo nezapaženo. Njena energija bila je nežna, ali snažna, i ljudi su se uz nju osećali sigurnije, viđeno i vredno.

Putnica. Avanturistkinja. Zaljubljenica u kulture, mirise, boje i jezike sveta. Govorila je da bi, da nije postala socijalna radnica, sigurno postala putnica bez stalne adrese. Njene priče sa putovanja bile su lekcije iz znatiželje i radosti života.

Ispod te njene jake, odlučne spoljašnosti, krila se krhkost koja ju je činila još ljudskijom. Bila je nežna i pokazivala je to na svoj način. Znala je da pusti tu ranjivost na slobodu, kroz suze koje bi došle tiho, kao olakšanje. Ali bi se brzo sabrala, kao da joj je i taj trenutak slabosti bio potreban samo da se podseti ko je. Resetovala bi se, kao da su emocije bile deo njenog ritma, a ne slabost. Ta njena tiha borba bila je isto toliko snažna koliko i sve drugo što je nosila sa sobom.

Znala je koliko je važno stati i predahnuti, i često je podsećala druge na to. Ipak, ona je bila radoholik, uvek u pokretu. Kako je sama govorila, da bismo pomagali drugima, prvo moramo naučiti da se negujemo i slušamo sebe. A i danas se pitamo, da li je i ona uspela da to stvarno nauči i primeni? Možda joj je to bila jedna od težih lekcija…

Profesorka Nela je živela ono što je predavala. Iza nje ostaju knjige, članci, istraživanja, generacije studenata, osnaženi profesionalci, prijatelji, i čitava zajednica ljudi koji su je voleli.

A najviše od svega, ostaje sećanje na čoveka. Na onu toplinu u glasu, pogled pun razumevanja, ruku koja je uvek znala da zagrli kad je to najpotrebnije i bezrezervnu podršku koja je bila udaljena samo jedan telefonski poziv.

Draga naša profesorka Nela,
Hvala Vam na svemu. I putujte i dalje kroz nas – u mislima, delima i vrednostima.

Verujemo da ste tamo gde je sve po Vašem… Jinx – Tamo gdje je sve po mom

Priredila: Dijana Janković, MA socijalna radnica i predsednica UO Društva socijalnih radnika Srbije