Otpadaju delovi plafona u školama. Pada nadstrešnica. Nigde nismo bezbedni. Korupcija buja. Femicid i dalje nije definisan zakonima. Vlast kažnjava studente i svakog ko digne glas. Represija i zastrašivanje naroda na ulicama. Zakon o socijalnoj zaštiti zamrznut decenijama. Javni novac se zloupotrebljava. Nasilnici pomilovani. Mediji pod pritiskom. Crtaju se mete. Studenti nasilno izbacivani sa fakulteta fakulteta. Policijske racije i prekomerna sila.   Nezavisna civilna društva napadnuta, kancelarije im pretraživane. Parlament se pretvara u dekor vlasti. Javni sistem u celosti urušen.

Učešće u blokadama nam je značajno, ne samo zbog ličnih stavova i načina na koji gledamo trenutno stanje u državi, već i zbog našeg profesionalnog razvoja. Socijalni rad nas uči da smo svi deo jednog šireg sistema i da upravo od nas zavisi kakav će taj svet izgledati.

Važnost političke svesti građana se ogleda  u tome da shvatimo da pojam javna politika nije rezervisan za neke ljude u odelima, već da svi moramo biti uključeni, jer te odluke o merama koje se donose direktno utiču na živote svih ljudi.

Ova situacija u državi pokazala je koliko je poverenje u sistem narušeno, ali istovremeno je donela i nešto snažno kao što je  zajedništvo, solidarnost i osećaj da zajednica može postati naše utočište. Ujedinjenje sa kolegama sa različitih fakulteta i gradova, kao i podrška profesora i asistenata, stvorili su osećaj zajedničke brige ne samo jednih za druge, već i za društvo u celini.

Novembarska tragedija u Novom Sadu je u potpunosti živote svih nas obrnula za 360 stepeni i osvestila da postojeće stanje u zemlji mora da se menja i da neko čija je uloga javnog funkcionera mora da snosi odgovornost, ne samo funkciju. Tada se upalila crvena lampica.

Počinju blokade i studentsko organizovanje, pregovori sa upravom, protesti, energija se u potpunosti usmerava ka borbi, formiraju se zahtevi, predaje nam se štafeta.

– Na ulici sam neprekidno od novembra prošle godine, kako u Novom Sadu gde studiram, tako i u manjim lokalnim zajednicama u kojima sam proveo neki deo svog života, jer smatram da je važno pružiti podršku manjim mestima, jer je pritisak tamo mnogo veći, Uglješa. 

– Tokom protesta bila sam deo redarske službe. To iskustvo mi je pokazalo koliko je važno biti na raspolaganju drugima, brinuti o bezbednosti i stvarati prostor u kojem se svi osećaju zaštićeno. Osećala sam se korisno, povezano i ponosno što sam deo profesije koja u svojoj suštini nosi upravo te vrednosti, brigu, empatiju i odgovornost, Angelina.

– Kao neko kome je jedina opcija bila socijalni rad, još od srednje škole sam prepoznao značaj aktivnog učešća građana i građanki u različitim procesima donošenja odluka, te se učešće u studentskim protestima i moje prisustvo na ulici nije dovodilo u pitanje iz razloga što socijalni rad podrazumeva i suprodstavljanje diskriminaciji i represiji, Uglješa.

– Socijalni radnici se bave time da društvo i sve njegove dobrobiti budu dostupne svakome, rade na integraciji, razvijanju empatije, rešavanju porodičnih i društvenih odnosa, ali i na tome da omekšaju poglede članova zajednice kako bi svako mogao da doprinese na svoj način. Naša profesija nas uči kritičkom sagledavanju stvarnosti  jer nikada odnosi u društvu nisu jednostrani i uvek postoje oni kojima je potrebna dodatna podrška i pomoć, Angelina.

Na kraju svega, ostaje jedna slika u sećanju kako stojimo rame uz rame, različiti, ali jednaki u želji da svet bude pravedniji. Možda nismo promenili sve preko noći, ali promenili smo sebe. I možda je baš to prva i najvažnija promena, ona iz koje nastaje svaka druga.

 Priredili:

Angelina Filipović, studentkinja četvrte godine socijalnog rada

Uglješa Surdučki, student prve godine socijalnog rada

Filozofski fakultet, Univerzitert u Novom Sadu